Magazin kulture Radio Beograda 2: KULTURNI KRUGOVI

Kritika za predstavu “Kako ja ovo sinu da objasnim?” u režiji Vojkana Arsića koja je izvedena u Domu omladine Beograda.

Da li znate šta je to dokumentarno pozorište? Nauka o tome kaže, prema iskustvima Brehta, Piskatora i drugih ili avangardnih grupa kao što su to bile takozvane “žive novine” u Americi ili subverzivne trupe u Sovjetskoj Rusiji, da je dokumentarno pozorište ono koje koristi stvarne fakte iz života da bi nešto na sceni reklo o svetu u kojem živimo. Ono je po definiciji angažovano jer želi u krilo gledalaca da baci svoje viđenje o tom svetu ili da, često vrlo glasno, ukaže na društvene i političke probleme koji nas evidentno potresaju.

 

Jednu takvu predstavu iz žanra tog pozorišta činjenica gledali smo u Domu omladine u Beogradu pod nazivom “Kako ja ovo sinu da objasnim?” u režiji Vojkana Arsića. Prema rečima reditelja predstava kroz lične priče i teorijska objašnjenja govori o ekstremizmu, kako do njega dolazi i koje su njegove posledice. Predstava je pravljena kroz radioničarski rad sa mladima iz raznih sredina i to iskustvo preneto je u samu izvedbu. Najznačajnija vrednost ove predstave, kada je u njenom fokusu ekstremizam, je da svet ne želi da promatra na crno-beli način i ne pretenduje da nam kaže neku konačnu istinu šta je dobro a šta loše, nego svesno priznaje da je ekstremizam od početka sveta duboko leži u svima nama i da je prilično težak put za svakoga od nas da pronađe onu uvek nestabilnu liniju između reda i haosa, što bi rekao danas jako citirani psiholog Džordan Piterson.

 

Četvoro aktera na sceni (Dejan Maksimović, Ema Muratović, Jelena Simić i Rade Maričić) sa vrednim glumačkim alatima, saosećanjem i merom, hodaju po toj tankoj crti između raznih istina, između uzroka i posledica, između osećanja pravde koja često vodi u nasilje i nasilja koje radi pravde donosi novo nasilje.

 

Poslednja scena vredna je čitave predstave, to je pismo koje svako od glumaca čita svom nerođenom sinu, u kojem nema ni čojstva ni junaštva, ni udaranja u gole grudi, ni kukanja ni pozivanja na historiju, nego je puno opreza, tihe nade i priznanja da potomcima ne ostavljamo neka velika moralna dostignuća, nego tek iskrenu molbu da se strpljivo bore sa demonima u sebi i oko sebe. Što bi rekao Alber Kami u svom čuvenom eseju “Mit o sizifu”: vrednost da čovek uvek gura kamen koji će se uvek skotrljati na dno je upravo u tom neprestanom ljudskom naporu. Još jedna dobra stvar pratila je predstavu, puno mladog sveta i neki sutrašnji Beograd ispunio je veliku salu Doma omladine. Sa predstavom “Kako ja ovo sinu da objasnim?” treba takođe verovati i u onu staru kinesku mudrost blisku već spomenutom Kamiju, da kada se zabunimo u brojanju morskih talasa, treba da počnemo da ih brojimo iz početaka.

 

Bojan Munjin, pozorišni kritičar

Autor: Bojan Munjin

Izvor: Radio Beograd 2